Павловић: За промоцију књижевности потребно је пуно ангажовање друштва
Интервју са Ранко Павловићем, књижевником и дугогодишњим уредником и публицистом на тему издаваштва у Републици Српској и његовим искуствима у раду.
- Можете ли у кратким цртама навести Ваше функције и улоге у издаваштву РС у периоду од 1992 г. до данас?
Године 1992. именован сам за уредника издавачке дјелатности у „Гласу српском“ Бања Лука, затим сам био главни и одговорни уредник издавачке дјелатности, извршни уредник, директор и главни и одговорни уредник издавачке дјелатности, све до одласка у пензију 2004. године. - На који начин сте доносили одлуке о томе шта ћете објављивати?
Одлуке сам доносио углавном сам, уз претходно консултовање с пословодством предузећа, обезбјеђивање средстава и рецензија. Нека издања финансирали смо средствима предузећа, нека скромним средствима која смо добијаои од Министарства просвјете и културе, а нека на тај начим што бисмо, као издавач и уз помоћ аутора, обезбјеђивали спонзорска средства.
- Да ли је Ваша издавачка кућа имала неко савјетодавно тијело или програмски савјет који је у то вријеме креирао план издавања књига за одређени период?
Уредници у радној јединици Издавачка дјелтност, када је она конституисана и када смо кадровски ојачани, расправљали су о издавачком плану, а одлуке је доносило пословодство предузећа које су чинили генерални директор, његов замјеник и директори радних јединица.
- Да ли је избор онога што ће бити објављено имао везе са тренутним политичким, социјалним, економским, научним и културним приликама код нас?
У ратном периоду и послијератним годинама тежили смо да у свим нашим едицијама (Савремена књижевност, Освјетљења, Свједочaнства, Преводи, затим часописи „Путеви“ и „Актуелности“) објављујемо првенствено књиге, однпсно прилоге, које/који сједоче о праведној борби за ослобођење и за успостављање равноправног статуса српског народа (са осталим народима) у Боснии и Херцеговини. О белетристици када је ријеч, умјетничка вриједност дјела била је пресудна за уврштавање у издавачки план, а не никакви политички, нарочито не политикантски разлози.
5. Да ли је књижевна критика успијевала да испрати све оно што се издаје и да се очитује?
Ми, нажалост, већ дуго нсмамо одговарајуће књижвне критике. Часописи у Републици Српској не излазе или се појављују нередовно, њихова програмска оријентација и уређивачка политика нису јасно профилисани, суочени с недостатком средстава најчешће су присиљени да објављују оно што се нађе у њиховим поштанским сандучићима, односно инбоксу електронске поште, универзитетски професори спорадично прате текућу издавачку продукцију… Часописи у Србији више се одлучују на основу имена аутора него на основу квалитета књиге односно приказа, шта ће објавити од аутора изван Србије… Дневни листови у РС потпуно су потиснули приказе умјетничких, па самим тим и књижевних дјела. Електронски медији, чак и јавни РТВ сервиси, у својим информативним емисијама о књигама говоре само ако су њихови аутори актуелни политичари или естрадне звијезде, а емисије из културе углавном су временски ограничене на једну седмично… Дакле, нема адекватне књижевне критике, какве је можда и било у годинама непосредно послије рата.
- Сматрате ли да сте својим избором шта објавити утицали на опште литерарне токове у српској књижевности РС, БиХ па и шире?
Чињеница да су многа издања „Гласа српског“ добијала значајне сајамске и књижевне награде („Васко Попа“,“Скендер Куленовић“, „Светозар Ћоровић“, Кочићева, да је неколико романа био у најужем избору за НИН-ову награду – да овдје споменем само најважније књижевне награде), затим да смо уз мање познате имали за ауторе познате српске писце као што су Матија Бећковић, Рајко Ного, Милан ненадић, Момо Капор, Новица Тадић, Милосав Тешић, Ранко Рисојевић, Анђелко Анушић и многи други, свједочи о томе да је „Глас српски“ као издавач и те како утицао на литерарне токове и доприносио развоју књижевности. Нажалост, након приватизације укинута је издавачка дјелатност по којој је ово оредузеће и било најпознатије.
- У којој мјери издавачи могу утицати на литерарне токове?
Искључиво објављивањем вриједних књижeвних дјела, њиховом смишљеном промоцијом доприносећи популаризацији књижевности и његовањем читалачког укуса, организовањем (у сарадњи с педагошким институцијама) посјета значајних писаца школама…
Наравно, издавачи не могу сами много тога учинити; потребно је пуно ангажовање друштва, при чему посебно мислим на Министарство културе (намјерно не стављам и просвјете, јер сматрам да култура заслужује посебно министарство). Да би се објавила добра књига и да би она стигла до читаоца, потребан је новац, а издавач га сам не може обезбиједити, јер добра књига никада није роба која сама себе може да исфинансира. Да бисмо добили добру књигу, морамо имати писца, доброг писца, али и писца који ће за свој рад добити и одговарајћи хонорар којег данас, уз ријетке изузетке, готово нема). Надаље, потребно је ангажовање непоткупљивих стручних рецензената, а и за њихове хонораре потребан је новац. Издавачи морају имати и квалитетне уреднике. Онда, за штампање књиге треба новац. Коначно, да би књига стигла у библиотеке, гдје јој је мјесто, библиотеке морају имати новац за откуп књига (смишљен, наравно). Све то подразумијева да бисмо морали имати смишљену издавачку политку и издвајати знатнија буџетска средства за ову област, с тим што би се она издавачима додјељивала на основу јасних вредносних критеријума. Готово је несхватљиво да још немамо (а имали смо све док нису дошли министри који саматрају да све знају и да им ничији савјет није потребан) Републички савјет за културу, који би, поред осталих, имао и комисију за издавачку дјелатност…
извор: зунсрс, интервју водио Дејан Керлета