Соња Арсић Вукомановић добитник овогодишње награде „Совица“
Једногласном одлуком жирија за књижевну награду за најбољу необјављену књигу за дјецу побједио је рукопис О томе како сам заволела да читам књиге и још о нечему аутора Соње Арсић Вукомановић из Београда.
Жири, који је радио у саставу Маријана Митрић, Берислав Благојевић и Зорана Опачић (предсједница жирија) бирали су између десет пристиглих рукописа на овогодишњи конкурс.
У свом образложењу жири је навео да „Иако је модерна књижевност за децу карактеристична по елементима урбаног живота, у свим жанровима још од 50-их година прошлог века постојала је и напоредна поетичка линија посвећена дивинизацији природе. На крају прошлог и у новом веку градски пејзаж често се тематизује као угрожавајући за младог човека а урбанизација као вид отуђења. Самим тим, рурални начин живота приказује се као аутентичнији, исцелитељски у односу на негативно кодирани градски живот.
Нешто од те просторно-симболичке опонираности видљиво је и у награђеном рукопису романа О томе како сам заволела да читам књиге и још о нечему. Реч је о роману о одрастању или роману из школског живота смештеном у временски распон од једне календарске године у којој млада јунакиња бива суочена са вишеструким променама које испрва прихвата невољно, са отпором, али оне утичу на њену унутрашњу промену и развој. Нове животне околности за њу имају формативан утицај: она сазрева и добија могућност да са дистанце сагледа своје вршњачко окружење; самосвеснија, она са лакоћом ритички опажа површност и хипокризију свог некадашњег друштва а посредно и властитог идентитета. Уводно поглавље открива њену потпуну уклопљеност у свет који касније превазилази: опире се породичним вредностима, родитељском ауторитету, жуди за друштвом популарних вршњака, труди се да имитује њихову „опуштеност“ (заправо несврховитост) што подразумева и губитак мотивације за школским успехом.
Роман се приповеда из позиције младе јунакиње чији окулар обухвата непосредно окружење, без спознаје ширег друштвеног контекста. Друштвене околности су, међутим, моћан позадински слој приче који узрокује потресе у животу њене породице, парадигматичне за судбину средње класе у новим временима. Тиме рукопис добија и елементе друштвеног романа, сведочећи о несигурности и несталности данашње егзистенције: иако је породица о којој се приповеда хармонична а родитељи су факултетски образовани, принуђена је на привремено раздвајање због финансијских проблема (отац не може да нађе сталан посао, па одлази са синовима у иностранство а мајка изнајмљује породични стан и исељава се са ћерком на село), баш као што на крају романа нови изазов којим се заоштрава раздвојеност постаје пандемија. Такође, на самом почетку романа критички се приказује и школски систем: избор лектире је застарео, у томе су сагласни и наставници и ученици, и то рађа обострано незадовољство и узрокује однос према лепој књижевности (феномен кризе читања). Сви побројани аспекти показују да је рукопис истовремено усредсређен на свет детињства и критичан према савременом свету.
Родитељску одлуку да се породица привремено подели а да ћерка и мајка пређу у сеоску школу представља велики изазов за адолесценткињу. Однос мајке и ћерке је амбивалентан и његовој еволуцији посвећена је значајна пажња. Мајка – наставник српског језика у себи сједињује ауторитет школских правила, обавеза и очекивања и средишну породичну фигуру. Девојчица покушава да разреши сопствени идентитет у опозицији са мајчиним. Не жели да прочита песму по којој је добила име, чиме исказује свој бунт према мајчиној професији, као и према књижевности. Међутим, заједничко време на селу открива јој женственију, мекшу страну мајчиног лика: њену потребу да се шали и радује, чежњу за супругом, као и труд да покуша и сама нешто ново да научи (часови вожње) – то девојчици помаже у прихватању властите женскости и почињању прве љубавне везе. Читав процес води девојчицу ка измирењу са мајком и препознавању сродних афинитета, као што је мотивација за читањем.
Кључну улогу у њеном сазревању има ново вршњачко окружење, радикално другачије од пређашњег, велеградског. Мала средина обликована је понешто аркадијски, као искрена, непосредна, пријатељски настројена, неоптерећена материјалним. Елан витал деце са села, њихове игре на отвореном, уважавање свих живих бића делују благотворно на младу јунакињу. Бивање у природи води је ка одмицању од конзумеризма и лажних вредности и упознавању сопствене личности. Убрзо, али без великог разочарења примећује да јој пријатељи из града (који се све ређе јављају) и не недостају превише. Стечена дистанца даје јој самопоуздање и тада када се врати свом пређашњем животу („показала сам свима да умем да размишљам другачије и да имам став“) а период на селу прераста у вредносни орјентир и емоцонално језгро.
Да закључимо, упечатљивост рукописа огледа се у фином нијансирању различитих аспеката одрастања младе јунакиње (емоционалном, етичком, вршњачком, породичном) у ширем друштвеном контексту, због чега може представљати важну књигу за младе читаоце“ – саопштено је из жирија.
Награда ће бити уручена на свечаности у септембру приликом обиљежавања 30 година постојања и рада Завода за уџбенике и наставна средства.