Тадић: Инвентар душе Драгана Тепавчевића

Романи Драгана Тепавчевића постали су прави културни догађаји у Републици Српској, и то не само због награда, које ионако не морају да гарантују квалитет, колико због читаности тема које обрађују и једноставног, а занатски сложеног начина приповиједања.

Након „емотивног снајпера“ у виду романа „Град за незбринуту дјецу“, који говори о /не/успјелом трагању за идентитетом једног дјетета и једног града /Сарајева/, Тепавчевић се враћа у књижевни и читалачки фокус новом прозом – романом „Зна ли ко енглески?“.

Неформалан и само наизглед необичан наслов, који потпуно одговара страсном приповједачком жаргону ликова, уводи читаоца у причу о судбини једног човјека и његове „печалбарске“ генерације у вријеме националног и људског страдања с почетка 20. вијека.

Та прича има паралелну реплику на крају вијека, кад се тај круг несреће и миграција наставља.

Тако се лична истрага јунака романа о породичном часовнику претвара у срчани галоп сјећања и свједочанстава, понекад драматичних, понекад домишљатих, понекад меланхоличних, понекад /само/ироничних, али увијек јачих од самих историјских факата, јер су маштовитији и личнији.

Нико није утекао од себе, ма колико /у томе/ далеко отишао. Понекад ни смрт није коначан одлазак, јер често обично физичко и, још страшније, духовно одсуство више руинира човјекову душу и похрањује је у гроб заборава, мада је жива као никад.

Тепавчевићев нови роман интелигентно заокружује мигрантску и националну судбину Срба Херцеговаца у 20. вијеку, која представља затворени круг у којем јунаци својим приповиједањем, држањем за језик као за сидро у мору, одржавају идентитет и октроисану слободу, која им је далека колико и Америка.

Будући да људи са ових простора Маркесових „Сто година самоће“ живе већ неколико вијекова, они су сами своји биографи, писци, сценаристи, понекад антички трагични, понекад зарасли у епску мегаломанију. Али увијек своји.

Препуштајући ликовима да воде радњу, Тепавчевић постиже емотивни ритам романа, који у том сплету сочног језика, неодољиво популистичком, а иновативном, држи пажњу читаoца на причи која би могла да буде саставни дио највећег броја српских породица у херцеговачком крају, а и у широј популацији.

Тепавчевић је написао роман о расељеним лицима која не живе само у Америци и по бијелом свијету, већ и у домовини, пошто су одавно расељена у несигурно сјећање, прошлост или неизвјесну будућност.

Инвентар душе, који Тепавчевић склапа, попис је емотивних стања људи којима се историја понавља, као што се понављају свитања и сумраци.

Овај роман, заједно са читаним „Градом за незбринуту дјецу“, у којем ликови иду за својим идентитетима као за одбјеглим артефактима, један за генетским поријеклом, а други за породичним часовником, води у једном правцу – у приповједачку утопију, чија естетика побјеђује депресивну историју.

„Зна ли ко енглески?“ добитник је „Златне сове“ за најбољи необјављени роман у 2018. години, док је „Град за незбринуту дјецу“ освојио награду Удружења књижевника Републике Српске и био другопласирани на конкурсу „Златна сова“ 2015. године.

Оно што је важније од информације о тим признањима јесте чињеница да смо добили озбиљног писца, који је тек почео да приповиједа о стварима које нас чине не само пажљивим читаоцима, већ и актерима тих романа, чак ако тога и нисмо увијек свјесни.

НЕНАД ТАДИЋ  (СРНА)