Тутњевић: Завод је темељ идентитета РС

Интервју са академиком Станишом Тутњевићем о издаваштву након Сајма књига у Београду гдје је промовисана његова књига „Андрићева слика Босне на размеђу између поетике и идеологије“

Да ли су и у којој мјери издавачке куће утицале на литерарне токове?

Развој књижевности, одувијек, а и данас незамислив је без функције коју врше издавачке институције у каквом год облику се оне јављале и постојале. Свако литерарно дјело, па и оно са највећим умјетничким дометима и признањима спада у специфичну врсту производа људског рада који сам по себи и за себе не може испунити сврху и функцију коју по својој природи има и због које се подузима. То му омогућава издавач као посредник између пишчевог креативног чина, прилагођавања и претварања тог чина некој врсти материјалне форме у виду које га могу користити и други људи и начина којим се то чини доступном свим људима. Чак и у најстарија времена када је људска стваралачка мисао записивана на глиненим плочицама или на папирусу то није било могуће без тога посредника који је, као и данашњи издавачи, морао да организује и обави извјесне произвођачке, материјалне послове како би се дошло до облика тих записа којим би њихов смисао и садржај могао бити при руци не само људима тога времена, него преносив и кроз наредне фазе развоја људске културе и цивилизације. Касније, када је на основу Гутенберговог проналаска почело машинско штампање књига, улогу издавача најчешће су вршиле саме штампарије чија организација рада је обично била увезана са књижарским, али и другим занатским, производним и трговачким пословима. У именима ранијих издавачких кућа наизмјенично и од случаја до случаја управо најчешће се и срећу појмови издавачка књижарница и штампарија. Књига се у производњи и продаји среће као и већина других артикала, али је њен велики духовни и културни значај одувијек био толики да је омогућавао да трошкови који превазилазе робни карактер књиге не буду сметња за њено све истакнутије мјесто и све већи значај у људском животу. Временом је створено и посебно тржиште књиге у оквиру кога се с више или мање успјеха врши стално уравнотежавање тржишне и културно-духовне вриједности књиге.

Издавачке куће су управо најважнији актери и регулатори тога процеса, па је самим тиме и њихов утицај на развој књижевности, на коју се односи највећи дио издавачке дјелатности, одувијек био најзначајнији и најдјелотворнији. Сваки иоле озбиљнији издавач настоји да у што већој мјери издаје умјетнички добре књиге, јер управо на њима стиче мјесто и углед у друштву који постаје непролазан на сличан начин како и такве књиге трајно остају уграђене у културу и идентитет једног народа. (У српској књижевности, на примјер, издавачке књижарнице С. Б. Цвијановића и Геце Кона изузетно су важне и битне културне чињенице које су много значиле и уочљиво утицале на књижевна збивања између два рата). Међутим, како су такве књиге често неисплативе, издавачи њихове трошкове настоје да покрију продајом других на тржишту траженијих књига, или приходима од неких других производа своје  дјелатности. На тај начин „купују“ свој културни углед и мјесто у култури једног народа, истовремено тим угледом утичући на књижевно образовање и изграђујући укус просјечног читаоца за добру књигу који касније и сам почиње чешће да такву књигу купује. На тај начин издавачи врше конверзију духовних и културних вриједности и чињеница у тржишне вриједности, што им повратно омогућава да стално и даље издају и добра књижевна дјела, чиме себи обезбеђују трајни опстанак на културном небу неког народа. Тако стечен углед издавача постаје пожељан за најбоље писце, који опет на тај начин постају пожељна мета интересовања све ширег круга читалаца. На тај начин се долази до културне ситуације у којој узорни издавачи издају узорна књижевна дјела која постају мјерило и узор и за друге писце и читаоце, чиме се развој неке књижевности стално пење узлазном линијом.

То је, наравно, најповољнија и најпожељнија верзија правог мјеста и улоге издавача у развоју културе и књижевности, која у разним периодима развоја људског друштва има различите подстицајне или дестимулативне импулсе, али која жилаво истрајава на начин како и књига успијева да опстане уз све друге, често примамљивије и атрактивније видове људског спознавања свога мјеста у животу и свијету.

Сматрате ли да је Завод за уџбенике и наставна средства својом издавачком политиком утицао или и даље утиче на литерарне токове у Републици Српској?

Завод је уско специјализована „државна“ издавачка кућа и од њега се не би могла очекивати нека посебна улога и мисија у објављивању дјела текуће књижевне активности која нису изравно или посредно у функцији образовног система. То не омогућава неки већи, осјетнији утицај на развој књижевности у РС. У том погледу његова улога могла би имати више корективан карактер, што подразумијева објављивање за националну културу значајнијих дјела која се не могу издати на чисто комерцијалном, тржишном принципу. Међутим, књижевно тржиште Републике Српске је веома мало, скучено и неразвијено и зато није било могуће да се појаве и афирмишу неки други значајнији приватни издавачи који би могли да опстану објављујући све бројнија дјела са текуће књижевне траке. Због тога је Завод очито морао да на своја плећа преузме и знатно ширу културну мисију и да осим уџбеничке литературе објављује и најзначајнија књижевна дјела писаца из РС која још немају уџбенички статус и значај. Уочљив је покушај да се објављују дјела из „горњег слоја“ књижевне продукције, тј. дјела писаца који су се на неки начин у књижевној јавности већ афирмисали, чиме се покушава утврдити и одржати један стандард који функционише као мјера књижевног стваралаштва у РС. То потврђује и податак да неке значајније писце већ имамо представљене у виду изабраних дјела у више књига. Све ове чињенице упућују на закључак да у границама својих задатака и својих материјалних могућности, лимитираних незавидним укупним друштвеним и тржишним положајем књиге, Завод објективно значајно утиче на читаву књижевну активност у РС. Од њега се, наравно, више очекује, многи писци, као и обично, нису задовољни мјестом и пажњом коју има Завод посвећује, простора увијек има за још више креативности и динамичности, али све у свему један посматрач са стране с разумијевањем гледа на постојање једне такве издавачке куће у РС и на њене резултате. При томе се посебно има на уму податак да Завод, за разлику од већине других, има и извјесну инфраструктуру којом књигу успијева пласирати на, макар и скромном, тржишту књиге. Као такав Завод је једна од уочљивих чињеница којом се од почетка ојачавају темељи на којима почива идентитет Републике Српске као прве и једине форме државног организовања Срба у Босни и Херцеговини у свим областима, па и у књижевности.

Извор: зунсрс, интервју водио Дејан Керлета