Збирка пјесама „Без наслова“ – крик непролазног бола једне мајке
Збирка пјесама илустрованих цртежима дјевојчица Андрее и Свјетлане Васиљевић, 16 година након њихове трагичне погибије, само је крик непролазног бола и патње њихове мајке Раде и њене упорне борбе да изузетност и неостварени таленат ова два анђела не прекрије заборав.
Андреа и Свјетлана, дјевојчице од десет и 15 година, вољеле су да пишу и цртају, имале су велике планове за будућност, који су у дјелићу секунде, једног кобног септембарског дана 2005. године, заувијек прекинути у саобраћајној несрећи на путу према Палама.
Њихове радове сачувала је мајка Рада, а дио је уврстила у књигу „Без наслова“, коју је објавио Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске.
Рада Васиљевић је у разговору за Срну рекла да је 15 година тражила начин да са свијетом подијели оно што су њене кћерке са огромном љубављу стварале, али да материјално то сама није могла да оствари.
„Ипак све се промијенило када сам наишла на Весну Суботић из Завода за уџбенике и наставна средства. Она и њене колеге су ми пружили огромну подршку и омогућили да ова књига угледа свјетлост дана, али и да моје дјевојчице поново оживе“, навела је Васиљевићева.
Она сматра да ће свака пјесма на посебан начин дотаћи читаоца јер имају своју поруку, те да ће направити мост међу људима и омогућити да више саосјећају једни са другима.
„Одабрали смо тридесетак пјесама и свакој додали по цртеж. Нису биле претјерано надарене за цртање, али су вољеле то да раде. Ипак, човјек не може бити добар у свему. Уврштен је и цртеж који су у виду поруке да што прије оздрави, послали Андреини другари из разреда, док је била у болници“, нагласила је Васиљевићева.
Према њеним ријечима, дјевојчице су писале пјесме о мајци, оцу, Богу, отаџбини, односно на неки свој начин описивале су све што су проживљавале.
ИМАЛЕ ВЕЛИKЕ ПЛАНОВЕ ЗА БУДУЋНОСТ, АЛИ ЈЕ СУБИНА ОДРЕДИЛА ДРУГАЧИЈЕ
Андреа и Свјетлана маштале су са својом мајком о будућности и правиле велике планове, биле су одличне ученице, говориле по два страна језика.
„Нажалост, 18. септембра 2005. године све је то прекинуто, изгубила сам моје кћерке, моја два анђела. Свјетлана је одмах подлегла, мада су ми говорили да је жива, али ја сам знала да није, осјећала сам. Андреа је битку за живот изгубила након девет дана коме. У несрећи је погинула и дјевојка Јелена Новаковић, која је возила. Само сам ја преживјела“, испричала је Васиљевићева.
Она се присјетила да су Андреа и Свјетлана пјесме раније објављивале у књигама Завода за уџбенике и наставна средстава „Дјеца пјевају хитове“, за шта су добиле и дипломе.
„Заиста су биле надарене за писање. Стално смо маштале да ћемо једног дана издати њихове збирке пјесама и да ће оне бити познате. Нажалост, судбина је за њих имала неке друге планове. Без обзира на трагедију и патњу, једина жеља ми је била да објавим те пјесме и подијелим их са свијетом“, рекла је Васиљевићева.
Док је Андреу описала као једно весело и раздрагано дијете, Васиљевићева је за Свјетлану рекла да је била сушта супротност сестри, тиха, повучена и мудра, те да је ствари увијек гледала са неке психолошке стране.
„Биле су два различита свијета, а опет везане једна за другу. Kао што сам знала да је Свјетлана одмах преминула, тако сам у дубини душе знала да Андреа неће живјети без сестре“, истакла је Васиљевићева.
ПЕТ ГОДИНА KАСНИЈЕ ПОНОВО ДОЖИВЈЕЛА ДА ЈЕ НЕKО ЗОВЕ МАМА
Васиљевићева је рекла да су је у животу очували добри људи око ње, који је никада нису напустили и дозволили да се преда, као и вјера у Бога.
„Четири и по године касније, случајно сам открила да сам поново трудна. Нисам жељела да имам више дјеце, у ствари, мислила сам да сам их издала, да немам право на тако нешто. Ипак помисао да ће ме поново неко назвати мама побиједила је све страхове и дилеме у мени. Хвала Богу, родила се Сара, дивно створење, добар ученик, а и лијепо пише, надарена је на сестре“, нагласила је Васиљевићева.
Васиљевићева је навела да припрема и роман „Сара“.
„То ће бити један лепршав роман, прожет њима, али без патетике. Биће то једна велика и јака порука, да једна мајка живи и послије тога, помаже другима“, рекла је Васиљевићева не износећи више детаља.
Рецензент збирке пјесама „Без наслова“ Жељка Пржуљ, са Kатедре за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, написала је да је „ова руковет пјесама дјело двију дјевојчица, сестара, које, према Богу само знаном суду, насељавају рајско насеље“.
Пржуљева је примијетила да пјесме свједоче о нарочитој и ријеткој сензибилности њихових душа, којом су посматрале свијет око себе и пјеснички промишљале о њему.
„Чак и оне које пјевају о, за тако младе пјеснике, уобичајеним мотивима попут школе, другарства, симпатија, матурске ноћи, умногоме су особите. То се најчешће види у веома зрелим запажањима и изразима који осликавају управо оно осјетљиво доба прелаза из ђетињства у младост. Своје мјесто у свијету и доживљај властитог бића спознају унутрашњим немиром и говорећи за себе: `Дијете сам, ал` нисам дијете`“, навела је Пржуљева.
Она је истакла да интензивним и дубоким осјећањима које носе у себи привлаче пјесме које пјевају о Божићу и породици, мајчиној души која „њежно блажи“ и „очевом топлом Оченашу“.
„Пјесме попут `Стара кућа`, `Тамо негдје`, `Осјећам`, `Слобода` `О, Боже` или `Земљо моја` и најискуснијег читаоца и најдаровитијег пјесника натјераће да застане и да се замисли колико о мотивима о којима уопште промишља неко узраста од 14 година и утолико више о непоновљивом, даровитом и зрелом лирском изразу, којим су написане“, рекла је Пржуљева.
Збирку „Без наслова“ могуће је купити у књижарама Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске.
Извор Срна, Новинар: Срђан Јеремић
ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 23. ЈАНАУАРА /СРНА/ – Андреа и Свјетлана Васиљевић, дјевојчице од девет и 15 година, које су трагично страдале 2005. године у саобраћајној несећи на путу према Палама.