„Златна сова“ за 2019. годину припала Горану Лабудовићу Шарлу

Добитник „Златне сове“ за 2019. годину је Горан Лабудовић Шарло из Врбаса за роман „Ветрушка у данима неба“.

Друга награда припала је Живојину Ивковићу из Београда за роман „Непреводиви речник синонима“.

Трећу награду освојио је Шћепан Алексић из Билеће за роман „Чекајући жуту војску“.

Проглашење добитника обављено је данас у просторијама Завода за уџбенике а образложење жирија пред комисијом Завода и новинарима дао је члан жирија др Жељка Пржуљ.

Увидом у комплетну документацију комисија је утврдила да сви достављени рукописи испуњавају све услове конкурса.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА

(проф.др Јован Делић – предсједник, др Драгана Бедов, др Жељка Пржуљ – чланови)

Златна сова 2019. године:

1. Ветрушка у данима неба – шифра „Банстол“;
2. Непреводиви речник синонима – шифра „Гудрун Енслин“;
3. Чекајући жуту војску – шифра „Херцеговина“.

1. Ветрушка у данима неба – шифра „Банстол“

На први поглед линеарну причу о једном од најзначајнијих градитељских подухвата који је на територији Војводине реализовала Аустроугарска монархија у периоду од 1793–1801. године, Великом бачком каналу, чинe два значајна тока, временски удаљена, али идејно, емотивно и мотивски прожета и испреплетена.

Хронолошки старија, прича о браћи Киш, нарочито инжењеру Јозефу Кишу, визионару и човеку који жртвује апсолутно све (породицу, пријатеље, каријеру, капитал, ауторитет) зарад далеког циља, првобитно само њему видљивог и значајног, представља универзалну причу о несебичном жртвовању појединца за колектив, који, испоставиће се, у великој мјери такву жртву и не поштује. Улажући у овај подухват сопствено здравље и живот, Јозеф се водио искључиво народним интересима колониста: исушивањем бара и добијањем што више плодне земље, формирањем шумских појасева, системом одбране од поплава, развојем мануфактура и заната на том подручју, а нарочито развијањем пољопривреде и виноградарства. До заплета долази оног момента у реализацији пројекта када трошкови почињу значајно да премашују планове. Тада се око браће Киш плете мрежа интрига, како локалног бачког племства и предузетника, тако и људи блиски цару задужени за надгледање пројекта, у циљу постизања личних интереса. У основну причу о градњи канала вјешто је упреден велики број мањих које указују на историји познат тежак положај Срба у Монархији и њихову улогу у функционисању овог државног система.

С друге стране, прича која представља алузију на савремену политичку сцену Србије, коју репрезентује Кишов далеки потомак у намјери да економски развој своје земље усмјери преко развоја пољопривреде, још једном истиче понављање све узалудност појединца и његовог напора усмјереног ка општем добру. Симболичког наслова, роман, Ветрушка у данима неба, представља безвремену и дубоко људску причу која је увијек присутна у животима оних који нису спремни да прихвате материјално као једини покретачки мотив и да лични интерес замијени опште добро.

2. Непреводиви речник синонима – шифра „Гудрун Енслин“

Роман базиран на психолошком, емоционалном набоју чланова једне породице која се, стицајем злосрећне судбине, свела на сопствене крхотине и разбијеност – оца, који одбацује живот мучен кривицом због пропуштене прилике да спасе сина и – кћерку, која не могавши све то да поднесе, бјежи у свијет, иако понесено породично бреме чини да отишавши из земље, ипак не побјегне од себе. Катинино преиспитивање властитог постојања кроз анализирање и евоцирање успомена и сјећања на живот са оцем који никада није причао о свим животним недаћама са којима се морао суочити да би сам подигао двоје дјеце, па чак ни о мистериозном  нестанку њихове мајке, писац даје веома истанчаним осјећајем за психолошка превирања и ломове појединаца, сугестивним стилом који плијени.

Изузетно потресна и оригинална прича о судбини једне породице, истовремено је прича о судбини уопште. У развој догађаја и животе главних ликова, ненаметљиво и посредно, а у вези са смрћу једног члана породице, укључени су и неки од посљедњих догађаја из националне историје: рат у Хрватској, Босни и Херцеговини и бомбардовање Србије. Без директно изнесених ставова роман на сликовит и потресан начин говори о утицају историје на судбину појединца и разарање породице, а самим тим и самога друштва. Нарочито је упечатљив лик пожртвованог и брижног оца кога кроз живот прати осјећај кривице због синове смрти. Градећи његов лик – лик сликара ђердапских митова,  писац је нагласио и специфичности оних људских карактера који имају умјетничке склоности.

У пишчевом видокругу у сижеу су посебно обликовани феномени људске бруталности и суровости, који оца и сестру убијеног доводе на руб са ког више нема повратка у реалне и свакодневне животне оквире. Њихова породична драма, од својих почетака натруњена сујевјерјем и условљена мистичним силама што извиру из сваке пукотине насљеђа древног поднебља ком припадамо, упућују на оно што  смо некад били, оно од чега је саздано наше колективно биће, наше сјећање, што нам је прошлост, али и путоказ у будућност и њена мјера. Када је у питању генетско насљеђе – однос родитеља и дјеце, писац упозорава на значај женске линије, која се, према неписаном, али утолико значајнијем обичају, у великој мјери занемарује. Сугестија жирија аутору је да промијени назив рукописа, тј. да пронађе назив који би био интригантнији читаоцима и више упућивао на сам садржај рукописа.

3. Чекајући жуту војску – шифра „Херцеговина“

Чекајући жуту војску је роман-хроника написан у духу великог српског писца, нобеловца Ива Андрића. У широком временском распону од Карађорђеве буне до посљедњих ратних дешавања у двадесет и првом вијеку, говори о изградњи кршле – касарне у Билећи, и њеној вези са судбином становника овог малог херцеговачког мјеста. Наративи који прате саме радове на изградњи, који су умногоме зависили – прекидани и настављани – од буна и актуелног стања на турској Порти, осликавају животе како појединаца, тако и колектива сва три народа која су живјела ту. На Андрићев начин, а ипак друкчије, писац као поуздан хроничар, очигледно озбиљно и студиозно информисан у архивима и историјским студијама, свједочи о суровом понашању турског угњетача према српској раји, као и домишљатим и пркосним одговорима на различите облике зулума.

Изградња кршле и смјештање војске у њу, значила је и осјетан развој живота у билећкој чаршији: отварање дућана и занатских радњи различите врсте, оживљавање опустјелих спахилука и обрађивање земље. Са досељавањем људи израсла је потреба и за изградњом богомоља – џамијом и црквом, наравно, једном поред друге, као знаком вјечито супротстављених принципа, начина живљења и посматрања живота. Сигнали убрзаног развоја и модерног друштва, касније ће бити препознатљиви у појавама као што су изграња водовода, цесте; прво позориште, пјевачка друштва, хотели звучних и назива, појава првих телефона и фотоапарата итд. Да развој нужно не подразумијева позитиван искорак, роман потврђује описаним страхотама учињеним над српским народом на различите начине у двадесетом вијеку. Поред злочина злогласних шуцкора, аустријских и касније усташких логора за вријеме НДХ, романом су обухваћене и оне појаве које су карактерисале заједницу јужнословенских народа: политичке пресуде и голооточка страдања Срба као покушај још једног у низу перфидног затирања нације.

Постојање билећке кршле подразумијевало је вјечити страх од ратова и војски које су се смјењивале у њој, као што су се мијењале друштвеноисторијске прилике. За херцеговачки народ, свикао на фијук бича и пуцањ пушке, војске које су долазиле и одлазиле једнако остављајући дубоке и неизбрисиве трагове у њиховим животима, биле су иста појава, коју су у свом видокругу разликовали само по бојама. Тако су се послије турске војске смјењивале плава, сива, бијела, маслинаста, шарена војска, баш како се и говорило у пророчанству дервиша Шукрије Кустурице, које су ријетки памтили. Немир и вијековна мржња у Билећи нестаће, према пророчанству, када се у кршли појави обећана, жута војска.

Свједочанство о каменом војничком граду, немирним годинама и вијековима  који су скупо плаћени многим животима и проливеном крвљу, најчешће невино, роман Чекајући жуту војску, нарочито је важан и због стила изграђеног на оном језгровитом српског језику потеклом из херцеговачког камена, прегнантне, али питке реченице, која свједочи о специфичном темпераменту људи овога поднебља.

Награда Златна сова биће уручена поводом Дана Завода за уџбенике и наставна средства у мјесецу септембру 2019. године, а прва званична промоција ових романа биће уприличена на овогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.